Studentski štrajk u Kvebeku postavlja pitanje – jedino radnička klasa može na njega dati odgovor

Poprilično ignorisano od globalnih medija, 170.000 kvebečkih studenata (više od jedne trećine ukupnog broja) već je tri meseca u štrajku. Usled tolikoga trajanja štrajka neki su ga novinari počeli porediti s pokretima u arapskom svetu i nazivati ga „Javorovo proleće“. Studenti na univerzitetima i cégepima (koledžima) bore se da spreče skok školarina za 75% u narednih pet godina. Nikoga neće iznenaditi činjenica da je ovo deo paketa mera štednje u vidu budžetskih rezova koji je najavila pokrajinska vlada Liberalâ u nameri da „obori deficit“ sa 3,8 na 1,5 milijardi dolara u roku od samo godinu dana. Na ovoj razini plan zvuči poznato.

Spor

Oštrina i raspon sukoba ipak su izvanredni. U njegovoj su pozadini dva različita viđenja sveta u kome živimo. Na jednoj strani imamo studente koji se zalažu za pravo na besplatno obrazovanje (nešto što je svugde drugde napušteno pre nekog vremena). Oni ukazuju na to da je Kanada potpisnica Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima koji predviđa „postupno uvođenje besplatnog školovanja“. Na drugoj strani su korporacijski interesi koje promoviše nesumnjivo korumpirani Žan Šare (Jean Charest) ⁽¹⁾, liberalski šef kvebečke vlade. Mada je već pod istragom za korupciju prilikom sklapanja ugovorâ o izgradnji, njegov omiljeni projekat je tzv. Plan Nord. Ovaj će prokrčiti put uništavanju ekosistema Severnoga Kvebeka, budući da otvara ovo područje za delatnost Rio Tinto Alkana (Rio Tinto Alcan), Arselormitala (ArcelorMittal), Ajemgolda (Iamgold Corporation), Alkoe (Alcoa), Agniko-Igla (Agnico-Eagle Mines), Ikstrate (Xstrata) i njima sličnih. Sve su ove kompanije već iskoristile povoljnost promotivnih taksi (u vrednosti od 500 miliona dolara), a krupne vladine subvencije od preko 1,6 milijardi dolara u planu su za narednih pet godina ⁽²⁾. Godišnja ušteda na osnovu povećanja školarina u visokom obrazovanju iznosila bi tek oko 250 miliona funti. Vezu studentski pokret nije zaboravio.

20. aprila studenti su demonstrirali ispred sajma zaposlenja za kvebečki Plan Nord – krupnu inicijativu za razvoj severa pokrajine – na kojem je govorio G. Šare. Jedan demonstrant je poprskan paprenim sprejom po licu dok je pokušavao da uđe u Palais des Congrès (Kongresnu dvoranu). U svome govoru toga dana G. Šare se podsmevao demonstrantima i nudio im zaposlenje na severu pokrajine ⁽³⁾.

Nije veliko čudo da je dva dana kasnije četvrt miliona ljudi demonstriralo u Montrealu na Dan planete Zemlje. Mnogi su od demonstranata priboli na svoju odeću crvene kvadratiće koji simbolizuju studentski pokret – u znak solidarnosti sa štrajkom. Nije za čuđenje što vlada potom nije htela da pregovara i što je na studente osula drvlje i kamenje. Pokušala je da ih opiše kao sebična razmažena derišta koja bi da sve dobiju besplatno. Ovo se kosi sa činjenicom da se oni tu nisu borili za sebe, nego za prava onih koji će doći posle njih. I ne čudi što je retorika ove vlade podstrekla njene plaćene siledžije (tj. policiju) na nasilje bez presedana prema mirnim demonstrantima, nasilje koje čini da bilo šta ranije viđeno u „razvijenim demokratijama“ izgleda prilično mlako. Niti treba da nas čudi to što se pozvala na budalaštine pojedinih učesnika koji su odgovorili nasiljem kako bi osudila svekoliki pokret, iako je pravo nasilje došlo od države.

Potrebna je šira borba

Napram svega ovoga istrajnost studenata je bila zadivljujuća. Ma koliko da su se studenti pokazali borbenima i odlučnima, oni ne mogu dobiti ovu bitku sami. Neki od njih ovo znaju i napravili su pokušaje da dopru do ostatka društva, naročito do šire radničke klase. Nisu učinili dovoljno na ovom planu, ali su se takođe sudarili s licemerjem sindikatâ. Sindikati su verbalno podržali štrajk (koliko često to čine kad su radnici u pitanju?), ali nisu nijednom organizovali makar na jedan dan bilo kakvu akciju solidarnosti sa studentima. Razlog ovome je to što su oni u stvari deo državnog korporativnog menadžmenta. U nedavnim godinama oni su potpisali na stotine dogovora u cilju obezbeđivanja profitabilnosti kvebečkoga kapitalizma, što je radnicima donelo otpuštanja, nametanje bržeg tempa rada i zamrzavanje plata. A ovog vikenda upravo su sindikalne vođe „isposlovale dogovor“, kako se o tome izrazio jedan od naših drugova, da se privole studentske vođe da stave potpis na odustajanje od glavnih ciljeva borbe.

Kad treba ispregovarati poraz iza zatvorenih vrata, niko se u tome ne može takmičiti sa sindikalnim rukovodstvom. Nagodba koja je na kraju sklopljena, za studente nije predstavljala ništa drugo do posipanje pepelom. Školarine će se povećati, ali ne u roku od pet nego od sedam godina, i ostaće otvorena mogućnost dodatnih povećanja školarina u budućnosti. Predviđeno je ustanovljenje odbora koji bi razmatrao dodatne uštede u univerzitetskim budžetima, a ove bi onda možda omogućile smanjenje administrativnih taksi koje studenti plaćaju. Ali kako u njegovoj strukturi dominiraju biznis i vlast, malo je verovatno da će ovaj odbor pronaći ikakvu mogućnost za to, a vlada je već kazala da najverovatnije neće praviti uštede.

Sasvim očekivano, vođe triju studentskih organizacija uručile su pokretu ovu poslednju klauzulu kao kakvu utešnu nagradu ne bi li time prikrili da su ga prodali. Jednako je očekivano to što svoju priču o nagodbi nisu uspeli prodati članstvu.

Ulozi su uistinu veliki. Globalni kapitalizam u krizi ne može se odreći svoje potrebe da nas sve natera da platimo za njegovu nevolju. Odupirući se njegovim pokušajima da vrati vreme unazad, kvebečki studenti implicitno predlažu jedan potpuno drukčiji način društvene organizacije. Ako kapitalizam još samo može ponuditi veću bedu, sve veći dug i sve gore uslove života, onda je vreme da eksplicitno bude odbačen. Ali studenti mogu tek postaviti pitanje. Odgovor na njega može dati jedino radnička klasa kao celina. Pokret se mora širiti ako hoće da postane kompletnim pokretom protiv mera štednje, koji percipira strahove i stremljenja većine društva. Do ovoga neće doći u skoroj budućnosti, ali gnev i bes ovoga pokreta moraju se nadgraditi. Ono što nam treba jeste organizacija koja eksplicitno priznaje da kapitalizam ne nudi nikakvu budućnost. Mi moramo ukinuti društvo koje stavlja profit ispred ljudi, kojemu je potreban novac da bi funkcionisalo, i vlastita država za suzbijanje svakojake opozicije. Vreme je za komunistički program.

(1) A prema istraživanjima javnog mnjenja, on i njegovi pajtaši iz Liberalne stranke trebalo bi da budu izbačeni iz vlasti na sledećim izborima ove godine (kao što se dogodilo nakon poslednje velike studentske pobune 1990. godine).

(2) Vidi „«Violence budgétaire»: Le Plan Nord de Jean Charest sera financé par la hausse des droits de scolarité“ Mišela Čosudovskog (Michel Chossudovsky) na mondialisation.ca

(3) news.nationalpost.com