Britanski laburistički premijer Harold Vilson (Harold Wilson) jednom je izgovorio čuvenu opasku da je nedelju dana dug period u politici. I uistinu, zapanjujuće je koliko brzo kapitalistička klasa ume zaboravljati. Uzmimo za primer pitanje kako je zaista počela trenutna faza krize. Ako danas čitate napise finansijskih komentatora ili slušate političare u ma kojoj zemlji, bilo u Ujedinjenom Kraljevstvu, bilo u SAD, ili u samoj Evropi, pomislićete da je svetska kriza kapitalizma rezultat radničkog lagodnog života u raskošnim državama blagostanja – koji danas ne može da se plati!

Politička i ekonomska paraliza u Evropi se nastavlja

Od Grčke do Portugalije preko Italije i Španije za južnoevropsku dužničku krizu se okrivljuju lenji radnici i sitni buržuji koji izbegavaju plaćanje poreza. Da bi nam utuvile ovo, brojne novine su se naštampale citata „(po običaju anonimnih) radnika“ koji se slažu s time da smo „živeli preko naših mogućnosti“. Izgleda da su zaboravili da je sve počelo pucanjem (isprva u SAD) finansijskog mehura od sapunice koji su bili stvorili lovci na premije, tj. bankari i finansijeri. Banke i krupne finansijske institucije država je morala spašavati od bankrota jer su bile „previše velike da bi smele bankrotirati“. Upravo je ovo spašavanje natovarilo na vlade Evrope (i ne samo Evrope) njihove sadašnje „nepodnošljive“ troškove pozajmljivanja.

Ali ni ovim se ne dotiče koreni uzrok krize. Svugde su države od bankrotstva spasavale finansijski sistem kako bi spasile celokupni kapitalistički poredak. Poslednjih dvadeset godina finansijske špekulacije dogodilo se zato što je celi sistem već bio u dubokoj krizi. Ovde se radilo o krizi akumulacije kapitala koja je počela sedamdesetih godina prošlog veka. Kad su propali pokušaji da se drugim „rešenjima“, kao npr. nacionalizacijom i finansiranjem deficita, akumulacija ponovo pokrene i dovede do nivoa posleratnog buma, kapitalistička kriza je mogla poći samo jednim tokom. Dalje se razvijala na tradicionalan način, u smeru špekulacije, koju je Marks (Karl Marx) često izjednačavao s „varanjem“ u trećem tomu Kapitala ⁽¹⁾.

Ali špekulisanje na bazi proizvoljnih vrednosti pripisanih „imovini“, koja je bila samo imovina na papiru, bilo je moguće održati jedino uz zavaravanje da je ovaj fiktivni kapital zapravo zasnovan na vrednosti stvarne proizvodnje. U stvari, on se zasnivao na brdu duga koji se protezao sve do onoga koji je u društvu bio najmanje sposoban da ga plati.

Ovo je paradoksalno bio koristan alibi kad se slom dogodio. On je olakšao igranje na lažnu kartu „svi smo mi u ovome zajedno“. I zar nisu naše gazde dobro postupile? Posle četiri godine sve obimnijih mera štednje radi „obaranja duga“, globalni bankarski dug se nije bitno smanjio (prema navodima Banke za međunarodna poravnanja zadržao se na cifri od 22.347.200.000.000 američkih dolara [vidi bis.org]), niti se smanjila špekulativna trgovina tzv. derivatima (koji su jedan vid obezbeđenja od budućih gubitaka). Ova poslednja je zapravo nastavila da raste. U junu 2009. ukupna potraživanja su procenjena na 594,5 biliona američkih dolara, ali za poslednji kvartal za koji su dostupni podaci ovaj zbir iznosi 707.569.000.000.000 američkih dolara [vidi bis.org]. Nisu samo premije bankara zaštićene državnom intervencijom, već i celokupna igra finansijske špekulacije. Ne samo što stvaranje dugovanjâ po osnovu derivatâ ne jenjava, već su se povećala za 100 biliona američkih dolara samo u poslednjih šest meseci. Ovaj trend je u nekim zemljama izraženiji nego u ostalim.

Kao i uvek, Anglosaksonci nastavljaju da igraju najžešće u finansijskoj igri; Ujedinjeno Kraljevstvo je jedina velika zemlja u EU koja je povećala bankarska dugovanja u prošloj godini. Kao što je Robert Peston (Robert Peston) izjavio na kraju protekle godine,

Jedan drugi, blago iznenađujući i, možda, uznemiravajući trend, ogleda se u porastu duga finansijskih institucija – sa 205% na 210% BDP-a ⁽²⁾.

A britanski kapitalizam ne ume bogzna koliko drukčije. Pošto je drastično redukovao prerađivački sektor, dotle da predstavlja tek osminu BDP-a, on se i za najmanji rast BDP-a očajnički oslanja na finansijski sektor. Ovo je, dakle, razlog što kriza Evrozone pogađa i ovde, kod kuće. Ako privreda Evrozone stagnira, kako će britanski bankarski sektor naći nove finansijske i špekulativne igre za igranje (ili „pružati bankarske usluge“, kako to britanska vladajuća klasa voli da kaže)? ⁽³⁾

Dodajte tome pitanje duga. Među zemljama tzv. PIIGS-a, Ujedinjeno Kraljevstvo nema veliku izloženost prema grčkom ili španskom, ali je veoma izloženo portugalskom i irskom dugu. Ako ove zemlje bankrotiraju (a obe preživljavaju uz pomoć subvencija MMF-a i Evrozone), onda će i britanski bankarski sektor dosegnuti tačku apsolutne neizdrživosti. A porast odnosa duga prema BDP-u nezaustavljiv je kad je reč o bogatijim ekonomijama sveta. Prema nedavnom izveštaju o deleveridžingu (smanjivanju duga),

Ukupni dug je od finansijske krize 2008–09 zapravo porastao u deset najvećih zrelih ekonomija na svetu, kao posledica pre svega rastućeg javnog duga. Povrh toga, odnos ukupnog duga prema BDP-u opao je u samo tri zemlje iz našeg uzorka: Sjedinjenim Državama, Južnoj Koreji i Australiji. Što se tiče procenta BDP-a koji otpada na dug, Ujedinjeno Kraljevstvo prednjači u svetskoj dužničkoj ligi. Britanski ukupni dug je već premašio 500% BDP-a, a od japanskoga ne odmiče mnogo. Za Španiju je taj procenat iznad 300% ⁽⁴⁾.

Kapitalistički izbor

Ne bi li ove parametre pokušali staviti pod kontrolu, imaju u vidu samo jednu politiku. A to je da kroz rezove u oblasti socijalne zaštite, zdravstva, plata, penzija i radnih mesta – nateraju radničku klasu da plati. Ali, kao što smo pisali u Revolutionary Perspectives 59,

Politika štednje ima upravo suprotan efekat od onoga što se očekivalo ⁽⁵⁾.

Što više radnička klasa ostaje bez posla, što se dalje smanjuju socijalna davanja, to se više smanjuje obim privrednih ugovora i javnih prihoda i utoliko se više povećava pozajmljivanje. Dugovi svih zemalja, a naročito državâ tzv. PIIGS-a, nastavljaju da rastu i jedino će biti neophodni dalji otpisi duga i međunarodna spašavanja od bankrota.

Za to vreme agonija milonâ svakodnevno raste. Najnoviji podaci o nezaposlenosti koje daje Gardijan (The Guardian) od 1. V 2012. pokazuju:

Sada je diljem Evropske unije 24,7 miliona muškaraca i žena bez posla. Unutar Evrozone stopa nezaposlenosti kod mladih skočila je sa 20,6% na 22,1%, što predstavlja 3,345 miliona nezaposlenih odraslih osoba ispod 25 godina.

U Španiji i Grčkoj nezaposlenost među mlađima od 25 godina prelazi 50%. Čak je i u Italiji dostigla 36%. I ovo su zvanični podaci. Kako bi tek izgledali podaci kad bi sve osobe s privremenim, povremenim ili part-tajm zaposlenjem bile uzete u obzir? Budući da bi sve ovo po preovlađujućim prognozama trebalo da traje jednu deceniju, gledamo u izgubljenu generaciju. Povrh toga, širom Evrope milioni porodica su dospeli u očajnu situaciju, a neke od njih se dave u dugovima koji i dalje rastu. Samoubistva su već u porastu, u Grčkoj i Italiji posebno. ⁽⁶⁾ U Grčkoj prosečni ukupni pad porodičnog dohotka za poslednje četiri godine iznosi 30%. Mnoge porodice s decom mogu dnevno da potroše na hranu tek 10 evra, a mnoge se neće nikad izvući iz dugova. ⁽⁷⁾

Potpuno bankrotstvo (nek nam se oprosti na ironiji) politike rezova nȁčēlo je pouzdanje apostolâ štednje. Među globalnom vladajućom klasom nešto što bi se moglo opisati kao neokejnzijanci doživljava povratak na scenu. Predvođeni ekonomistima poput Pola Krugmana (Paul Krugman) i Larija Samersa (Larry Summers), oni sada ukazuju na uzaludnost sadašnje politike i zahtevaju „stimulus“. Crpeći odavde svoju retoriku, socijaldemokrati, naročito u Velikoj Britaniji i Francuskoj, prave se da imaju novu politiku kojom se može ublažiti udar merâ štednje. To se mnoštvu dugovima opterećenih i siromaštvom pritisnutih radnika koji su posve cinični prema političkom establišmentu – čini vrednim pokušaja. Ne može biti gore od onoga kako je sada.

Takva perspektiva se, međutim, zasniva na paučini i, u svakom slučaju, u realnom smislu ne predstavlja alternativu. Temelj kejnzijanizma je finansiranje deficita. Država uzima novac na zajam (ili ga jednostavno štampa) da bi danas investirala u projekte koji stvaraju zaposlenje za radnike, koji su onda u stanju da podstaknu trošenje (tzv. efekat multiplikatora), i mi dobijamo volšebni rast. Ono što se ovde zaboravlja je to da se u prošlosti kejnzijanska politika primenjivala jedino nakon što bi godine štednje oborile visinu javnog zajma. Sada, međutim, kad su sve države opterećene tako velikim dugom, kako one mogu lansirati politiku podsticanja rasta zasnovanu na dodatnom finansiranju deficita? Ove će države teško moći da finansiraju deo svoga zajma kroz izdavanje obveznica investitorima (tj. krupnim finansijskim institucijama) koji su već prestrašeni suverenim dugom! Kako stvari stoje, one već realizuju politiku kvantitativnog olakšavanja, tj. štampanja novca, tek zato da bi dajući ga bankama održale funkcionisanje sistema. Pošto ovakav novac dospe u opticaj, košmar Merkelove (Angela Merkel) o inflaciji iz doba Vajmarske republike postaće stvarnost.

Propale politike u ponudi

Faktički, političari poput Eda Bolsa (Ed Balls) i Fransoe Olanda (François Hollande), koji nude „promene“ ili da urade nešto drugačije, samo nude odlaganje mera štednje na oko godinu dana duže nego njihovi desničarski protivnici. Ideja lansiranja politike podsticanja rasta putem finansiranja (pozajmljenim ili štampanim novcem) nove infrastrukture samo će pogoršati problem. Zapravo, nijedan segment naše vladajuće klase nema bolju politiku za izlaženje iz kapitalističke zbrke u kojoj se nalazimo – od Dikensovog (Charles Dickens) Vilkinsa Mikobera (Wilkins Micawber). Ali očajni radnici verovatno će na to nasesti. I uspeh Laburistâ na lokalnim izborima u Ujedinjenom Kraljevstvu (mada 70% birača nije ni izašlo na birališta) i Olandova pobeda na francuskim predsedničkim izborima – ovo nagoveštavaju. Ipak, ništa se kao posledica toga neće promeniti za radnike.

Još očajnije solucije su na čekanju. Ekstremna desnica je u usponu i predlaže „jednostavna“, iako iluzorna rešenja. Za njih nezaposlenost i sve niže zarade nisu posledica fijaska kapitalističkog sistema, nego ih izazivaju Evropska unija i imigracija. U grčkim prilikama naši drugovi su već upozorili na uspon ksenofobnih i ultranacionalističkih saveza koji su tamo iznikli otkako uzima maha opisivanje krize kao nemačkog proizvoda ⁽⁸⁾. Organizacije poput Zlatne zore u Grčkoj, koja je sada po prvi put ušla u parlament (s 21 poslanikom), stranke Gerta Vildersa (Geert Wilders) u Nizozemskoj i, posebno, Nacionalnog fronta u Francuskoj – sve su pojačale antiimigrantsku i antievrounijsku poruku. U Grčkoj batinaši Zlatne zore, poput nacista koje oponašaju, počeće da imigrantima život čine još nepodnošljivijim nego što već jeste. Suptilnija Marin le Pen (Marine Le Pen) nada se da će profitirati na Sarkozijevom (Nicolas Sarkozy) neuspehu izazivanjem podela u njegovoj stranci po pitanju imigracije i delinkvencije, tako da Nacionalni front postane glavna stranka desnice. Igranje na „nacionalnu“ kartu prirodno je lako za našu vladajuću klasu. Sve poruke tipa „mi smo svi u tome zajedno“ i „odricanja su potrebna za dobrobit zemlje“ imaju za cilj da skrenu pažnju sa činjenice da radnička klasa plaća da bi vladajuća klasa nastavila uživati plodove naše eksploatacije. Bez sumnje, politička klima će postajati gadnijom. Naši grčki drugovi pokušali su da se susprotstave ovome porastu nacionalizma jedinstvenim apelom nemačkim i grčkim radnicima. Ovaj je razdeljen u hiljadama primeraka i dobro primljen u fabrikama u Nemačkoj ⁽⁹⁾. Letak ukazuje na to da je radnička klasa u Nemačkoj već platila i da još uvek plaća za „ekonomsko čudo“.

Naličje nemačkog „ekonomskog čuda“ protekle decenije ogleda se u sve manjim platama stanovništva koje zavisi od zaposlenja, zato što je ono plaćalo i još uvek plaća cenu „poboljšavanja konkurentnosti“ nemačke privrede. Stvarne zarade nemačkih radnika opadaju iz godine u godinu, a profiti trgovačkih društava su sve viši. Kupovna moć sada već dobrano kaska za inflacijom. Sedam milona ljudi (oko 20% radne snage) radi part-tajm s ugovorima na određeno vreme („mini-poslovi“), za manje od 400 evra mesečno i bez osiguranja. Dok su stvarne zarade opadale u poslednjih deset godina, banke su povećale svoje profite za 39%.

A ovo je ono što posvuda vladajuća klasa želi za sve nas. Pogledajte sledeće redove koje je u predvečerje francuskih predsedničkih izbora objavio Jozef Jofe (Josef Joffe) u Fajnenšel tajmsu (Financial Times) od 3. maja.

Fransoa Oland je favorit na predstojećim francuskim predsedničkim izborima, te su sumorni izgledi za sve sem novih kejnzijanaca i starih socijalista. ... trebalo bi da preuzme vodeću poziciju od svoga socijaldekratskog kolege Gerharda Šredera (Gerhard Schröder).
Zašto od bivšeg nemačkog kancelara? Zato što se on usudio da svome sopstvenom biračkom telu kaže ono što ni g. Oland ni Nikola Sarkozi ne bi onda izgovorili ni na spravi za mučenje. Pre devet gogina g. Šreder je upozorio svoju zemlju: smanjite socijalna primanja, olabavite tržišta rada i prihvatite individualnu odgovornost – ili neće valjati. Onda je doveo do kraja svoju „Agendu 2010“. I gle, Nemačka je povećala rast s nule na 3 posto tokom dve godine koje su prethodile slomu – i vratila se posle na 3 odsto ⁽¹⁰⁾.

Danas nemačkim radnicima nije ništa bolje, ali masa viška vrednosti koju oni stvaraju služi Merkelovoj i njoj sličnima kao oružje kojim pokušavaju nametnuti dodatne mere štednje. I kao što naši drugovi primećuju, problem je svuda isti.

Izbori ili stvarna promena?

Otkad je pre četiri godine izbila kriza, dvanaest je vlada zamenjeno u najvažnijim kapitalističkim državama, uključujući i smene u Grčkoj i Francuskoj ovog meseca (maja 2012).

Kao što je to objašnjeno u članku francuskog druga koji sledi iza ovoga, izbori su samo sredstvo pomoću kojeg vladajuća klasa uspeva da nas natera da joj damo legitimitet. Birajući na papiru naše vladare postajemo saučesnici u onome što nam oni rade. Izbor koji nam naši vladari nude – sve više se sužava. Za nas je glasački izbor koji nudi kapitalistička klasa nalik onome koji postoji u koncentracionom logoru – između smrti od preteranog rada i umiranja od gladi. Grčki radnici su naravno pokušali da izbegnu takav izbor, kao što to pokazuju tamošnji izborni rezultati. Uprkos protivzakonitosti neglasanja, više od jedne trećine biračkog tela nije glasalo. Oni što jesu, za razliku od onoga što se dogodilo u Francuskoj, masovno su napustili socijaldemokratski PASOK (ΠΑΣΟΚ) i priklonili se onim levim strankama koje se protive nagodbi s EU. Oland je pobedio u Francuskoj na račun obećanja da će iznova pregovarati o paktu za evropsku stabilnost, ali je zato PASOK bezmalo počišćen zbog svojeg prihvatanja uslovâ Evropske unije za spasavanje od bankrotstva.

Izuzev rečenoga, rezultati grčkih izbora nisu dali nikakve jasne smernice za delovanje grčke vladajuće klase. Zaista, pat pozicija u Grčkoj skoro je savršena metafora za sveukupnu svetsku ekonomiju. Razlika je u tome što Grci već proživljavaju nešto sa čime ćemo se svi mi suočiti u godinama koje dolaze. U stvari, grčki izbori samo potvrđuju današnji ekonomski i politički ćorsokak kapitalizma. Stanje krize je dovelo do teških gubitaka za obe stranke koalicije koja je ispregovarala paket mera štednje s Evropskom unijom i MMF-om. Uprkos osobenostima grčkog parlamentarnog sistema, koji obezbeđuje vodećoj stranci dodatnih 50 poslaničkih mesta, PASOK-u i Novoj demokratiji nedostaju dva poslanička mesta za formiranje vlade koja bi nastavila da se drži dogovora s EU. Zapravo, bila bi prava parodija da su to uspeli postići, budući da je 70% birača koji jesu glasali dalo svoj glas strankama koje su vodile kampanju protiv tog istog dogovora.

Stranka koja je na opšte iznenađenje zauzela drugo mesto jeste takozvana leva koalicija Siriza (ΣΥΡΙΖΑ); ona je više od svih profitirala na nezadovoljstvu dogovorom s Evropskom unijom. Pridobila je glasove PASOK-a, ali i mladih profesionalaca koji bi trebalo da izgube svoj status zasnovan na strukovnom udruženju – prema predloženim reformama pod pokroviteljstvom Evropske unije ⁽¹¹⁾. Kako su mnogi od njih bivše pristalice Nove demokratije, malo je razloga da se ovo rastrubljuje kao novi uspon izborne levice kako to neki čine, i u Grčkoj i van nje. Glasači nisu dali poverenje Sirizi, jer izgleda da ova stranka ne vidi nikakvu ozbiljnu alternativu dubokoj krizi. Ona za svoje glasove ima zahvaliti reakciji protivu sve surovijih mera štednje. Još jedan paradoks u ovoj situaciji je to što glasači žele nove pregovore s Evropskom unijom, a ne napuštanje Evrozone u zamenu za šaku sumnjivih drahmi i još neizvesniju budućnost. Posledična pometnja je poprimila oblik političke paralize za koju grčka vladajuća klasa nudi samo jedno rešenje – nove izbore. Nijedna od ovih stranaka ne nudi alternativu produženju kapitalističkog sistema koji je, na prvom mestu, koren sve bede.

Sindikati

Čak i tamo gde sve veći broj radnika napušta nada u izborni sistem – još uvek nema jasnoće o putu kojim valja krenuti. Mnogi se slažu da bi radnici trebalo da se odupru merama štednje, ali misle da naše radničko ujedinjenje znači uzdanje u sindikate. Naizgled, ideja da se svi ujedinimo kako bi iznudili kakvo-takvo ispravljanje nepravde – donekle je primamljiva, ali je neodrživa iz dva razloga. Kao prvo, sindikati nas ne ujedinjuju, već nas zapravo dele. Kao drugo, pretpostavka na kojoj se temelje sve sindikalne kampanje jeste ta da ima još dosta novca oko nas, samo ga treba malo više usmeriti k nama. Drugim rečima, kapitalizam je zaista u redu i samo treba da se njime bolje rukovodi da bi bio pravedniji. Ovo je utopističko gledište, ali ne iznenađuje. Sindikati koji su nekad stvarno bili radničke organizacije danas su hipertrofirane birokratije s plaćenim službenicima čije su plate šestocifrene. Oni su dobro uklopljen deo kapitalističkog sistema.

Sve su gorepomenute karakteristike izašle na videlo u nedavnim uličnim protestima u Španiji, do kojih je došlo pošto je Rahojeva (Mariano Rajoy) vlada objavila da već preduzete mere štednje nisu dovoljne. Dodatni rezovi u visini od 36 milijardi evra morali bi biti napravljeni da bi se ostvarilo smanjenje duga u obimu dogovorenom s Evropskom unijom ⁽¹²⁾. Španija već ima najveću nezaposlenost u Evropi i ovo će najnovije smanjenje izdataka dovesti njen narod do onog istog stupnja očaja koji je prisutan u Grčkoj. Bes na ulicama dao se predvideti, ali su sindikati bili podeljeni oko toga kako odreagovati. Dva najveća establišmentska sindikata, Radničke komisije (CCOO, vezane za Komunističku partiju) i Opšti radnički sindikat (UGT, vezan za Socijalističku partiju), pokušala su da gnev klase stave pod svoju kontrolu – pozivom na generalni štrajk (razume se, samo na jedan dan). Dejli telegraf (The Daily Telegraph) je izvestio:

U Madridu, demonstranti su zaustavili saobraćaj kroz prestonicu tako što su prkoseći kiši izašli na ulice da bi protestovali protiv mera štednje. Kako su pristizali na miting na Puerti del Sol (Puerta del Sol), mestu letošnjih protesta Ogorčenih, demonstranti su potpaljivani rečima sindikalnih vođa.
„Bezmalo milion radnika je širom Španije na ulicama i kaže 'ne' ovakvom shvatanju radnih odnosa“, kazao je Ignasio Fernandez Tošo (Ignacio Fernandez Toxo), generalni sekretar sindikata CCOO.

Ej!? Zar se radnici žale jedino na to što sindikati nisu konsultovani pre nego što su otpušteni? Mi ne verujemo da je tako, ali je stavljanje naglaska na to dobar pokazatelj sindikalnog mentaliteta; oni samo traže da budu učtivo pitani od strane države pre nego što se prihvate upravljanja našom eksploatacijom. A onda će nastaviti da dogovaraju naš gubitak zaposlenja i uslovâ rada. Ali vreme za pregovore odavno je prošlo.

Stvarna alternativa

Stvarnu alternativu igranju kapitalističke igre mnogo je teže pojmiti i, uprkos bedi u koju smo gurnuti, većina još uvek nije spremna da o njoj razmišlja. Ovde se ne radi ni o čemu manjem od obaranja kapitalističkog sistema i njegove zamene novim društvenim poretkom u kome novac, dug i eksploatacija više neće postojati.

Razumljivo, to neće biti instant rešenje. Proces izgradnje borbenog odgovora mora da krene od same radničke klase, kroz njeno samostalno organizovanje vlastite borbe putem masovnih skupština i štrajkačkih komiteta koji će odgovarati tim masovnim skupovima svih radnika koji učestvuju u borbi. U izvesnoj meri ovo se već događa, posebno u Španiji. Ogorčeni i pokreti pod nazivom Okupiraj pomogli su da se podigne politička svest o potrebi za antikapitalističkom agendom. U nekim mestima masovni skupovi su shvatili da prava tajna uspeha leži u nastojanju da se zadrži svačije učešće održavanjem širih rasprava o tekućoj situaciji i onome što sada činimo. Primera radi, pogledajmo sledeći izvod iz letka koji je pripremila Radnička grupa Palensije (Palencia):

ZA ŠTRAJK BEZ POSREDNIKÂ
Još jednom nas je vladajuća klasa podsetila na to ko je glavni – ovog puta Reformom rada koja radnike još više ostavlja na milost i nemilost poslodavcu. Odsad pa nadalje, da li ćeš sačuvati svoje zaposlenje ili ne, zavisiće isključivo od šefove potrebe da maksimizira dobit. Ovo nije zasluga ove ili one vlade, već izraz činjenice da za Kapital mi nismo ništa više od robe. Suočenima s ovom perspektivom, jedino što nam preostaje je da se borimo. Kakva bi trebalo da bude ova borba? Kako da je izvedemo?
Većinski sindikati nam nude svoj model: oni zapovedaju – mi slušamo. Dižu oni veliku halabuku oko Reforme rada, ali istovremeno sklapaju nagodbe koje stvari čine gorim po radnike. U stvari, naša prava za njih nemaju nikakav značaj. Za njih smo samo brojke koje opravdavaju njihovo postojanje i njihove subvencije. Ono što je njima bitno jeste da mi budemo eksploatisani i podjarmljeni dok oni nastavljaju sa svojom šaradom! Oni nisu ništa drugo do marionete u službi kapitalistâ. Njihova prava funkcija, zarad koje i dalje postoje, jeste da apsorbuju, skrenu i potčine stvarnu borbu radničke klase, da preduprede da ona postane stvarna opasnost po sistem i njegovu vladajuću klasu.
... mi ne možemo slediti većinske sindikate i njihove strategije. Da bi poništili svu revolucionarnu borbu, oni su se dogovorili da održe štrajk uz poštovanje određenih uslova, tzv. minimuma procesa rada. Kada smo to videli rat u kojem je s neprijateljem potpisan pakt kako se ne bi „pravilo previše problema“? Cilj štrajka je da se pričini šteta, da se primoraju poslodavci na povinovanje našim interesima. Da se udari tamo gde ih najviše boli: na privredu. Ovo se neće postići dogovorenim štrajkom i to jednodnevnim, ali zato hoće divljim štrajkovima bez vremenskog ograničenja.
Ne smemo izdajničkim sindikatima i oportunistima s levice Kapitala davati dodatnog vremena. Moramo se sami i bez posrednika organizovati u skupštine, radničke savete. Jedino odlučnom i beskompromisnom akcijom možemo poraziti eksploatatore i njihove sluge na svim područjima: od zaustavljanja Reforme rada do rušenja kapitalističkog sistema.
PROTIV REZOVA
ORGANIZUJMO SE BEZ POSREDNIKÂ! ⁽¹³⁾

Ono što je ovde takođe važno jeste da se letak ne zaustavlja na pukoj odbrambenoj borbi protiv rezova, već dovodi u pitanje sistem koji ih uzrokuje. Ovo je već za korak dalje od dometa agendi Ogorčenih i pokreta Okupiraj. Pitanje koje se ovde postavlja nije kako učiniti kapitalizam pravednijim, nego kako ga se rešiti.

I tu stvar nije samo u načinu našega organizovanja. Neophodna je za to politička svest. Problem je u tome što se svi ovi pokreti javljaju čas na jednom čas na drugom mestu. Političku svest veoma je teško sačuvati. Pored toga, ako hoćemo da izbegnemo zȃmke iz prošlosti, moramo usvojiti pouke naše vlastite istorije. Prema našem shvatanju, oni koji dele političku agendu koja ističe potrebu za obaranjem kapitalizma, potrebu za društvom bez novca i eksploatacije, bez države i ugnjetavanja – treba da se okupe u globalnom političkom entitetu koji u nedostatku bolje reči zovemo partijom. Ova partija nije buduća vlada u pripravnosti, već međunarodno borbeno telo čiji je jedini cilj da podstiče usvajanje programa svetske revolucije. Kao takva nigde ne uzima vlast. Organi partije nisu sredstvo masovne borbe. Štaviše, međunarodna partija će se boriti za uspostavljanje organâ radničke vlasti (iliti „radničkih saveta“, kako to kažu radnici iz Palensije u svome letku). A po uspostavljanju ovih organa boriće se u njima, kao deo klase kojoj pripada, protiv bilo kakvog povratka na kapitalističke šeme (naročito one koje će predlagati državnokapitalistička i socijaldemokratska levica). Jasno je da ovo nije perspektiva koju će smesta prigrliti mase radnika, ali jeste jedina perspektiva koja nam nudi stvarnu alternativu. Za ovu se perspektivu strpljivo borimo gde god možemo.

(1) Vidi na primer: „Bankarstvo i kredit su, međutim, time istovremeno postali najmoćnijim sredstvom za guranje kapitalističke proizvodnje iz njenih vlastitih okvira, kao i jednim od najefikasnijih prenosnika kriza i prevare.“ (Kapital, III knjiga, 5. odeljak, Glava 36, 38. pasus)

(2) bbc.co.uk „UK’s Debts ‘Biggest in the World’“

(3) Upravo je ova preterana zavisnost od finansijskog sektora dovela do potpune izolacije britanske vlade u Evropi po pitanju karaktera i opsega propisâ Bazel III. Vidi „Osborne hand hovers over No vote on key reform“ u Fajnenšel tajmsu od 4. V 2012.

(4) Izveštaj Globalnog instituta Mekinzi (Mckinsey Global Institute), dostupan na mckinsey.com

(5) Vidi „Capitalism in the Quagmire of Debt“. Ko je zainteresovan za naše mišljenje o budućnosti Evrozone, tu će naći nešto više o tome.

(6) Vidi blog.occupiedlondon.org

(7) Vidi channel4.com, a za prilike u Ujedinjenom Kraljevstvu „Credit boom left low-income groups in debt forever“ u Fajnenšel tajmsu od 4. V 2012.

(8) Vidi leftcom.org

(9) Vidi leftcom.org ili pročitaj Aurora-u, bilten Komunističke radničke organizacije.

(10) ft.com

(11) U Grčkoj brojne profesije uživaju poseban status. Ove su profesije „zatvorene“ jer je potrebna posebna dozvola za bavljenje njima. Na primer, ako neko želi postati javnim beležnikom, taksistom ili apotekarom, mora da kupi licencu od jednog od pripadnika dotične profesije koji se iz nje povlači. Apotekarska licenca košta preko 400.000 američkih dolara. Postoji više od 130 „zatvorenih“ profesija: kozmetičari, instruktori u školama glume i plesa, pekari, antikvari, agenti osiguranja, savetnici osiguranja, savetnici za zapošljavanje, osoblje dijagnostičkih centara, ronioci, kamermani, instruktori u školama vožnje, vozači turističkih autobusa, vlasnici novinskih štandova, električari, ton-majstori, vlasnici privatnih škola, prodavci duvana, proizvođači i prodavci streljačkog oružja, frizeri, privatni istražitelji, lučki radnici, trgovci nekretninama, spasioci, stolari-tesari, finansijeri, optičari, finansijski revizori, reditelji, čak i auto-mehaničari.

Otvaranju tzv. zatvorenih profesija prethodili su snažni pritisci Trojke (MMF, ECB i EU); ipak, neke istinski profitabilne profesije, kao što su apotekarska i advokatska, ostaće zatvorene.

(12) Povrh svega toga, dodatan novac će biti potreban za Bankiju (Bankia), banku koja je ustanovljena pre dve godine s ciljem da apsorbuje značajan deo nenaplativog duga i koja je sada u škripcu pošto su banke koje je prihvatila dugove bile prikazale manjim, a imovinu većom – nego što u stvarnosti behu. Njena dugovanja premašuju 52 milijarde evra. Španska vlada je bila primorana da je nacionalizuje kako bi spasila bankarski sistem, ali je time samo povećala teret svoga suverenog duga.

(13) Ovaj letak je citirao na libcom.org „Ernie“ iz Međunarodne komunističke struje (International Communist Current) i mi smo mu zahvalni na tome što nam je na njega skrenuo pažnju.